Posmatranje je način učenja

Podigni ruke, provuci se ispod leve, sad u stranu, pa obe ruke dole, pa levu gore… eee sad prihvati sankyo, gurni gore, pusti desnu, sad prehvat, ma odozdo, sada u isto vreme pusti prste, drži lakat i tenkan …eto!!! ‘Ajd sad sam, rekoh da je lako!

I jeste lako kada već nešto znate. Problem je što se veoma lako zaboravi koliko je vremena potrebno da se nauči i kako se uči tehnika u aikidu. Sećam se kada je jednom pred polaganje za 4. kyu kandidat pitao kako se radi shihonage na ryotetori. Trener mu je pokazao desetak varijanti, svaku po jednom, brzo i snažno u svom svetlu svog visokog DAN-a, rekao „evo“, poklonio se i otišao, a preneraženi učenik ubeđen da ništa ne zna odustao je od polaganja.

Aikido tehnika koja deluje krajnje jednostavno svakom srednje iskusnom vežbaču, npr ikkyo, nekome ko se prvi put sreće sa njom deluje prilično komplikovano. Naš mozak dok učimo nove pokrete šalje otprilike ovakve informacije našem telu: leva noga napred, iskorak u stranu, jednom rukom prihvati lakat, drugom drži zglob... posle određenog broja ponavljanja, mozak i telo zajedno usvajaju ove pokrete, i sada je mozgu dovoljno da izda naredbu ikkyo, i telo će znati šta da radi. Nije tajna da ako nešto izvedete stotinak hiljada puta možete smatrati da je to naučeno, a posle manje-više milion ponavljanja možemo reći i zapamćeno zauvek (kao hod, vožnja bicikla ili plivanje). Važno je da se dok učite aikido ne opterećujete nepotrebnim informacijama. Ne može se odjednom naučiti petnaest varijanti za ikkyo, jer ako pokušate, nećete naučiti ni jednu.

Kada posmatrate kako se izvodi tehnika, pa pokušate to da ponovite, mozak prvo napravi plan kojim mišićima da pošalje koju naredbu da bi dobio pokrete nalik na one koje je video. Mišićima su ovi zadaci nepoznati. Svaki mišić dobijeni zadatak tumači na svoj način, pa su pokreti nespretni, teški i pogrešni. Onda se desi jedna od dve mogućnosti: ako ste malo inteligentniji sami shvatite da tehnika ne valja, pa tražite dodatne informacije, ili tako što pitate trenera ili pogledom po sali tražite nekog ko to zna. U drugom slučaju trener će morati da dođe do vas i da vam pomogne. Dakle, nove informacije mozak odmah vraća mišićima u vidu novog zadatka. Ovaj put mišićima se to učini poznato (što je i logično), pa se oni lagano organizuju. Na taj način se informacija vrti u krug od mozga do mišića, pa preko čula nazad u mozak, pa opet u mišiće, dok svi ne urade šta se od njih traži. Tehnika je naučena kada nema više nedoumice, već svi složno ispunjavaju zadatak. Tada i mozak može malo da se opusti, i da šalje samo mali impuls, npr. ikkyo.

Neki majstori tvrde da se tehnika može dovesti do takvog nivoa da se na napad reaguje refleksno. Da li je to moguće ili nije, nauka pokušava da utvrdi. U svakom slučaju, sigurno je da dugogodišnjim vežbanjem možemo doći do nivoa kada ne razmišljamo više kako da uradimo tehniku, već jednostavno radimo i uživamo u tome. Onda se aikido vežba sa lakoćom, čak i ako uslovi rada variraju (npr. uke različitog znanja, težine, visine, brzine ili karaktera). Da bismo dotle stigli, moramo da se vratimo na početak, odnosno na učenje aikido tehnike. Postoje tri osnovna zadatka koja svaki učenik mora da ispoštuje, da bi prisustvo na treningu imalo smisla: da se koncentriše, da što tačnije izvede ono što je pokazano i da greške brzo uočava i ispravlja.

Zašto sedimo u seiza položaju, zašto radimo vežbe disanja i gasho? Sigurno ne da bi nama trenerima brže prošlo vreme, već da bi vi očistili svoj um i napravili mesta za učenje. Pre ulaska u dođo treba da ostavite ispred vrata sve privatne brige i probleme, tuge i radosti (ne brinite, čekaće vas kad izađete sa treninga). Zatim treba da gledate, slušate, zapamtite i pokušate da ponovite ono što ste videli i čuli. Ja se često borim sa banalnom pojavom da dok pokazujem tehniku poneki učenici kroz mene gledaju u neku udaljenu tačku van zidova. Takvo (ne) prisustvo na treningu je ne samo gubljenje vremena za te učenike, već i opasnost za ostale.

Planirana strategija izvođenja pokreta (jednostavnije rečeno - pravilan redosled i izvođenje onih pokreta koji su pokazani).
Postoje dva nivoa nepoštovanja ovog principa. Kod nižih pojaseva se češće dešava da prosto nisu u stanju da usvoje nepoznatu tehniku, pa rade ono što im je poznato, a najsličnije je pokazanom. A visoki pojasevi često rade više različitih varijanti onoga što je trener pokazao, ili čak potpuno drugu tehniku, u želji da se pokažu pred sobom i drugima. Ovakvim ponašanjem gubi se i vreme i novac, daje se loš primer ostalima, pokazuje se nepoštovanje prema treneru, i smanjuje se mogućnost napredovanja. Ako ste došli na trening ili seminar, trebalo bi da ste došli da učite – zato je važno da radite šta je i kako pokazano.

Nemoguće je aikido naučiti tako što vam neko nešto pokaže, a vi odmah to naučite. Greška je sastavni deo učenja, posebno na početku, samo je treba svesti na najmanju moguću meru (koncentracijom i pravilnom strategijom izvođenja pokreta). Ipak, kada se greška javi u radu i kada trener ukaže na to, prethodna dva principa treba pojačati. Ako se greška ne ispravi na vreme, postoji mogućnost da je nikad ne ispravimo. Takođe, veoma je važno (mada to mnogi ne poštuju), da u dođou samo trener ispravlja greške. Često se dešava da neki samouvereni 2. kyu ispravlja greške početniku. Moramo imati u vidu da se ikkyo polaže i za 6. kyu i za 4. DAN, i samo trener može da proceni šta je greška na kom nivou.

Aikido trening se najčešće održava tako što trener pokaže tehniku, dok učenici posmatraju. Pokazivanje tehnike obično prati i objašnjenje. Ovaj najzastupljeniji metod u aikido treningu povezuje trenere i vežbače, i sastoji se iz tri dela: žive reči, demonstracije i posmatranja. Verovali ili ne, ljudi ne umeju pravilno da posmatraju.

Postoji pet osnovnih principa:

1. Posmatrajte tehniku u celini i dok to radite zamišljajte sebe kako izvodite tu tehniku.
2. Posmatrajte samo kretanje nogu, tai sabaki, i pamtite način i redosled kretanja. Ako je pokazana tehnika katatetori shihonage ura, znači da je izvedeno kretanje: tsugiashi, tenkan, kaiten. Kada ovu informaciju zapamtite i primenite, imate mnogo veću šansu da tehniku izvedete pravilno.
3. Posmatrajte kretanje ruku, tj. te sabaki. Važno je primetiti kako se ruke kreću i kada šta izvode (prostor i vreme). Kod pomenute tehnike katatori shihonage ura slobodna ruka izvodi atemi i ostaje na toj visini do samog bacanja (prihvat se izvodi iznad glave u trenutku kaitena). Ako ste pravilno izveli tai sabaki i ako ste se koncentrisali na ovaj detalj, postoji velika verovatnoća da ćete tehniku izvesti pravilno već u prvom pokušaju. (Svaka tehnika se demonstrira dovoljan broj puta i pod različitim uglovima tako da imate vremena da prvo posmatrate kretanje u celini, pa zatim kretanje nogu i na kraju kretanje ruku.)
   
   Prva tri principa služe vam da stvorite ideju šta i kako treba vežbati (koncentracija i planirana strategija izvođenja pokreta), dok sledeća dva principa pomažu da sami sebe korigujete dok vežbate (ispravljanje grešaka).
   
   
4. Posmatrajte smer odakle dolazi uke i u kom smeru pada, odnosno kakva mu je završna pozicija kod katame waze. U našem primeru uke pada po istom pravcu i suprotnom smeru odakle je došao (ovo važi za skoro sve osnovne tehnike koje se rade na ura način). Posmatrajte, i kasnije dok radite pratite poziciju uke-a, pre, za vreme i nakon završetka tehnike. Ako uke ne pada tamo gde bi trebalo, pokušajte da sami pronađete i ispravite grešku. 
5. Posmatrajte stav nakon završetka tehnike. Kada zapamtite da je kod tehnike shihonage nakon bacanja uvek ista ruka i ista noga napred i to preslikate na vaš rad, izbeći ćete jednu od najčešćih grešaka – korak nakon kaitena.

Dakle, mi pričamo i pokazujemo dok vi posmatrate i učite.

Ako ne primenite u svom učenju ništa od ovoga što sam napisao – neće se desiti ništa. Ako primenite, sigurno će vaši treninzi biti efikasniji, vaše napredovanje brže, a moj posao trenera lakši…